Da li smo na Vi ili ti (persiranje kroz istoriju i u budućnosti) – ima li poštovanja u virtuelnom svetu?

"persiranje"

Sa bujanjem nove dimenzije postajanja – online egzistencijom, imam utisak da smo sve manje na Vi. Persiranje je nekako postalo staromodno. Ne ide “da se persiramo” a prijatelji smo na Facebook-u ili se posećujemo i družimo po blogovima ili na Twitter-u. Ne ide nikako :-).

 

A kako je sve to počelo.
Malo teorije za početak. Nauka, koja nam je potrebna da bacimo malo svetla na ovu oblast je sociolingvistika. Tu nailazimo na teoriju koja se zove T–V distinction, T-V razlika u obraćanju. Suština je u ovome:
– u latinskom jeziku, bez njega ne možemo ako hoćemo ozbiljno da se bavimo bilo kojom lingvističkom temom, imamo sledeću situaciju

tu, ti – 2 lice jednine je T-forma, neformalno obaćanje
vos, vi-2 lice množine, V-forma , formalno ili učtivo obraćanje
"vladari starog Rima"
Ova teorija, koju su 1960 godine predstavili Brown i Gilman daje sledeće istorijsko objašnjenje:
u doba Rimskog carstva, bilo je situacija, kada su se vladari veoma često menjali, (čitaj ubijali jedan drugog). Takođe, bilo je i situacija kada su na vlasti bili trijumvirati, tri vladara ili neke druge kombinacije. Zato su ljudi počeli da o vladarima pričaju u množini, obraćajući ime sa vi – 2 lice množine. Pošto se radi samo o teoriji, a nekih drugih prihvatljivijih objašnjenja nema, bar za sad, nastavićemo u tom smeru.
Takva vrsta obraćanja se dopala vladarima, uostalom i bogovima se isto tako obraćalo u to vreme
– o vi, moćni bogovi,… – to je bilo vreme Jupitera, Junone, Veste, Cerere …, dakle, bilo je više njih.
Preko rimskih vladara, rimskih papa pa do ostalih krunisanih glava širom Evrope, polako ali sigurno, običaj se proširio. Toliko se dobro proširio i ustalio da su i sami vladari počeli o sebi da razmišljaju u množini pa se javio novi običaj, takozvano Pluralis Majestatis ili majestic plural.
To bi zvučalo, recimo:
– Mi se dosađujemo – kaže kralj svojim dvorjanima i nastane panika :-)

Iz tog običaje razvio se i Pluralis Auctoris običaj da autori u svojim, naročito, feljtonističkim, edukativnim i naučnim delima, pišu u prvom licu množine. To sam namerno i ja koristila na par mestu u ovom postu.
Umesto, sada vam pričam, upotrebiću – sada pričamo.

Ova forma je veoma zastupljena i u novinarstvu, bilo štampanom, bilo online i u suštini ima logike. Podrazumeva odnos autora i čitaoca, koji zajedno idu stazama saznanja, informisanja ili zabave.

Ono što je primereno krunisanim glavama i plemstvu, nije za običan svet, bilo da je u pitanju građanstvo,seljaci, radnici.

Tako se u nekim jezicima, nemački na primer, pojavio običaj da se nekome, kome želimo da izrazimo neko poštovanje ili ga ne poznajemo obraćamo, naravno, u prisustvu te osobe, ne sa ti nego sa on, Er (ili Sie, ona). To je dodatno komplikovalo život, ali je fino zvučalo.
– Da li bi On želeo da se predstavi?

U našem jeziku je, naročito u drugoj polovini prošlog veka, setiće se svi pioniri, bio običaj da se redovno piše čestitka najdražem drugu, koga smo tada imali, drugu Titu, naravno. Uvek smo mu se obraćali sa ti, drugavi smo, kako drugačije, ali Ti je bilo pisano velikim slovom.

Što se tiče nemačkog jezika, ova tema zahteva poseban post.
Engleski jezik je poprilično jednostavan, nema razlike you je i 2 lice jednine i množine, a i persiranje, ostali oblici su vremenom nestali iz upotrebe.

Situacija u našem jeziku nam je poznata.

A sad da se vratimo na blogove, društvene mreže. Da li je persiranje nestalo ili polako ali sigurno nestaje. Da li nekome persirate u online kontaktima? Generalno pitanje je da li je persiranje stvarno nepotrebno, da li je to stavarni izraz poštovanja u komunikaciji?

Ima li poštovanja u virtualnom svetu?

SHARE

5 COMMENTS

  1. Ne bih ja to nazvala poštovanjem, pre uvažavanjem. Naime, ja persiram svima koje sam tek upoznala, bez obzira lično ili u virtuelnom svetu, bili oni i mlađi od mene, a i inače. Međutim, dešava se da oni meni ne persiraju, čak iako su puno mlađi od mene, no ja to doživljavam na način da su me prihvatili, valjda zato što i kad ja nekog “primim u srce” počinjem da toj osobi govorim ti.
    Sad, ne znam da li je to ispravno razmišljanje, ali suština je da se uglavnom persira nepoznatima, ljudima koji su po hijerarhijskoj lestvici iznad nas, starijima, bar je nekad tako bilo, ali svakako i onima koje hoćete da podstaknete na ozbiljnost i da ih uvažite kao osobe, ljude.

  2. Odličan tekst, uživao sam! Voleo bih čak da je i detaljniji :) A dodatni plus je što me naveo da takođe napišem nešto na ovu temu.

  3. ПЕРСИРАЊЕ
    или:
    моја теорија о персирању, и зашто мислим да би га требало избацити из употребе

    Сматра се да је персирање првобитно настало током Римске царевине, но постоје и мишљења да се први пут заиста јавља за време Египатских и Персијских царевина (одакле можда и потиче сама реч Персирање). Шта год да је истина, зна се да се првобитно персирало само владарима. Али, зашто само њима? Па, из тог разлога што се у античким царевинама веровало за владаре да су или полу-богови (Египат и Рим), или да су одабрани од Бога/богова да владају (Персија), тј. да земљом владају заједно са Богом/боговима. Дакле, владари су постали 2 личности – духовна божанска и земаљска краљевска. Самим тим, ако је човек не једна, него две личности, њему се онда обраћа у множини, дакле персира му се – ВИ, уместо ТИ – а пошто се односило само на владаре, онда се само њима и персирало.

    Прелазимо на Средњи век, када се за владаре везивало слично веровање као и пре. Наравно, по хришћанском веровању постоји само један Бог, тако да се за владаре Средњег века није могло мислити да су полу-богови, али зато се веровало да су одабрани директно од Бога да воде земљу, тј. да владају заједно са Њим. Зато се персирање, уместо да изумре, одржало и тада. Будући да су веровали да су изабрани од Бога, владари су опет били две личности – духовна (изабрана од Бога) и земаљска (која влада по праву своје породице). Самим тим се и средњовековним владарима обраћало у множини – ВИ, уместо ТИ, јер су они две личности. Верује се да се у Средњем веку та пракса појавила прво на дворовима римских папа, а да је међу владаре ушла преко Енглеског краља Виљема II, 1169. године, да би се проширила малтене на све Европске земље.

    Време је пролазило, а племство је у већини земаља постајало све јаче. Разлика између племића и обичних људи је била ОГРОМНА, па је самим тим и гордост тих ,,виших” људи, постала још већа (а била је ионако велика). Тако је племство све више почело да се издиже изнад обичног човека, кога су сматрали нижим у сваком погледу. Онда би неки племић помислио: ,,Чекај мало, па ја јесам нижи по пореклу од краља (или било којег владара), али сам по свему много битнији од обичног човека-сељака. Зашто онда мени сељак да се обраћа са ТИ, када смо ми ипак два различита света?” И тако, мало по мало, племство је захтевало да им се ,,нижи људи” обраћају као владарима – персирањем – ВИ уместо ТИ, а пошто им се свидела таква врста моћи и угледа, племићи су почели и међу собом да се обраћају персирањем – иако припадају истој ,,класи”.

    Још времена пролази, па се са растом књижевности, културе и романтике, некако рађа потреба да се персира и дамама, зато што се сматрају ,,узвишеним”. Али то сада прихватају чак и ниже класе људи, поготово мушкарци који хоће да се удварају девојкама, па праве од њих племкиње и богиње, те онда почињу да им персирају. А потом сви учитељи, студенти, научници и људи са образовањем прихватају персирање јер за себе мисле да су ипак господа у односу на обичне људе са села, због образовања које је несумњиво веће од просечног човека тог времена. Дакле, круг особа којим се персира се нагло проширио.

    И на крају (овог историјског дела текста), долазимо да такозваног савременог доба – 20-ог века.
    Људска права (барем привидно) постају све већа. Више нема толико разлика између класе, пола и расе људи (бар на папиру). Преовлађује неко мишљење да су сви људи рођени једнаки. Дакле, по логици ствари, сад би и обични људи требали да се обраћају ученим људима и племству као себи једнакима, зар не? И дешава се то! Али на погрешан начин! Персирање је требало да се потпуно изгуби, јер су сада сви људи једнаки, а не горди полу-богови, али се десила потпуно супротна ствар! Уместо да се, због једнакости, никоме више не персира – наједном почиње свакоме да се персира! Свакој особи која је непозната или старија. Заиста погрешно одрађено изједначавање људи.

    *

    Сад, главни разлог који људи у данашње време дају, је тај да треба да се персира из ПОШТОВАЊА. У реду, то разумем – али нимало се не слажем са тиме. Ево зашто:
    Персирање не значи и поштовање. Персирање је само причање у множини, које је настало због људске сујете, јер су људи хтели да буду сматрани боговима, да би касније и други богати људи то узели да би показали да су ,,већи” од оних сиромашних. Дакле, персирање није настало из поштовања, него из сујете и гордости богатог човека. То је потпуно различита ствар! Па како онда може персирање да значи и поштовање?

    А како онда – питаш се, драги читаоче – да се поштује неко, а да му се не персира? Па лако!
    Поштовање према некоме се може изразити на многе начине – на пример:
    а) избором речи – дакле, пред непознатим или старијим човеком не би требало да се псује, прича у жаргону, и сл. него да се пажљиво бирају речи
    б) културним ословљавањем, тј. убацивањем речи попут господине, госпођо, професоре, докторе, и сл. (уколико је та особа непозната или мало позната)
    в) тоналитетом – да се пази на тон којим се обраћа некоме
    г) нормалним и лепим понашањем

    Ево неколико реченица, као пример:
    – Ти, господине, си добар човек.
    – Оче, молим те за савет. (приликом обраћања свештенику)
    – Не слажем се с тобом, професоре.
    Шта је чудно код ових реченица? Па ништа! То су нормалне реченице, са нормалним речима, иако се никоме ту не персира. А када би ту убацили реч ВИ, ВАС, или ВАМА, не би ни мало изгубили на култури говора. Реч ВИ означава множину и не постоји ниједан добар разлог зашто би се некоме обраћали у множини. Чему то користи? Лажном поштовању? Опет понављам, да је од почетка било у сврси поштовања, разумео бих да се персирање користи, али НИЈЕ – било је у сврси људске гордости и раздвајања богатих од сиромашних.

    Ево га још један пример:
    Хришћани верују у једног Бога. Бога који је створио цели свемир и човека. Бога који је бесмртно биће неограничених моћи, који може да управља животима људи. Да ли Њему персирају? Не! Када се људи моле Богу, они говоре (на пример): ,,Боже, молим те, подари ми здравља”, дакле не кажу: ,,Молим вас, Боже”. Глупо звучи персирање Богу, зар не? Па зашто се онда не сматра непотребним и глупим персирање обичном човеку? Па по којој логици би онда требало да се персира обичном човеку, ако се не персира Богу, једном таквом несхватљиво моћном бићу, ствараоцу свега. Али ето, персирање је и настало тако што је човек хтео да буде попут Бога, тако да је оно не само глупо, него и богохулно.

    Питао сам једном игумана манастира Кувеждин, оца Варнаву: ,,Оче, да ли ја смем да ти се обраћам са ТИ?”
    Он ми одговара: ,,Па наравно, што би ми уопште персирао? Да ли персираш свецима када им се молиш?”
    И стварно, не персирам Богу. Нити свецима. Зашто онда да персирам насумичном човеку на улици? Не кажем да он не заслужују поштовање (далеко од тога), него да једноставно нема потребе никоме да се персира.

    Сад, разумем ја да је чудно одједном престати са персирањем. Али… зашто је чудно?
    Па кад би се сви људи на свету обраћали један другоме са ТИ, уместо са ВИ, па ваљда би то било лакше и нормалније? Шта је ту толико чудно? Зар није приснији однос међу људима, ако не персирају један другом? Одмах нестаје нека препрека између њих. Колико пута се људима деси да се збуне, јер не знају да ли да персирају или да не персирају некој особи? Често се дешава, зар не? Али таква дилема уопште не би морала ни да постоји, уколико би се сви обраћали једни другима нормално, без персирања.

    Дакле, да сажмем све ово:
    Мислим да је персирање лоше због тога што:
    1. је настало као жеља богатог и моћног да се уздигне изнад сиромашног
    2. је то причање у множини – и ништа сем тога
    3. персирање не мора да значи и поштовање
    4. поштовање се изражава на друге начине

    Почни да говориш људима нормално, у једнини.
    Нико се неће љутити, ако задржиш поштовање у говору…

Comments are closed.