Šta je Vuk Karadžić jeo za doručak, ručak i večeru – posuđe

 

Kada radim početni nemački, jedna od obaveznih tema, koju naravno pokušavam da pretvorim u zanimljive pričice je : nemačko-srpske kulturne veze, uticaji nemačkog jezika na srpski i naravno rad i školovanje Vuka Karadžiča u zemljama nemačkog govornog područja (uticaj na Vukovu reformu srpskog jezika). Pitanja pljušte na sve strane, što je mlađi uzrast to su radoznaliji, jedno od čestih pitanja, na koje sam vremenom pokušala da nađem odgovor je – šta je Vuk Karadžić jeo za doručak, ručak i večeru?
Ovo pitanje maleni postavljaju nakon saznanja o Vukovoj bolesti i naravno pod uticajem informacija o zdravoj ishrani.
Da se ne bih opet ulazila u priču bez kraja i početaka, šta je obuhvaćeno našim školskim planom i programom da se vratimo ishrani našeg Vuka i ostale dece u to vreme (kraj 18-og i početak 19-og veka).

Šta je Vukova mama Jegda imala da raspolaganju da othrani svog sina jedinca.
Imala je ognjište, koje bilo centar svakog srpskog doma. Imala je i nešto posuđa, koje joj je bilo neophodno za pripremanje hrane.

Srpsko posuđe i escajg
Najpre ču početi od escajga. Svi znamo onu čuvenu priču, kada su krstaši na čelu sa Fridrihom Barbarosom putovali kroz srpske zemlje na dvoru Stefana Nemanje su se ti evropski velikani ponašali prilično nekulturno u odnosu na naše plemstvo, jeli su prstima, dok su naši koristili metalne kašike i viljuške. Nož je u to vreme imao svaki pripradnik plemstva i to je pre svega bilo oružje a usput se po potrebi koristilo, ako ne može da se kida hrana rukama i za vreme obroka.
Srpsko plemstvo je posle turskih osvajanja, počelo da slabi i nestaje a srpski seljak preživljavao kako je znao i umeo.
Od escajga je pretekla samo drvena kašika.
"tradicionalna srpska drvena kašika"
foto
Nož je postojao, kod onih koji su mogli da ga priušte i služio je za sve i svašta.

Zatim tu su tanjiri, duboki, naravno drveni.
Tu je i lonac, koji se prenosio s generacije na generaciju i u kome se pripremala sva kuvana hrana.
Sudovi za zahvatanje, držanje i čuvanje vode, koja nije baš uvek bila pri ruci, kao što su vrgovi, dulajke, koturače. Vrgovi su posude pravljene od tikve i bili su namenjeni za kućnu upotrebu ili da se nose sa sobom na put ili prilikom čuvanja stoke, rada u polju.
"Vrgovi, tradicionalno srpsko posuđe napravljeno od tikve"
foto
Ako ne doručkuje kod kuće mali Vuke je morao da nosi hranu sa sobom, recimo kad čuva stoku, a za to mu je bila potrebna specijalna drvena posuda zvana čantra, tu fotografiju na žalost nisam uspela da nađem.

"tradicionalne srpske torbe"
foto
U kući su postojale i neke druge posude od dveta, kao što su bačve raznih veličina, pletene korpe,stupa ili avan, mešine od životinjske kože i sl.
Bilo je u imućnijim domaćinstvima i drugog posuđa ali o tome su pisali drugi, mnogo više i stručnije.
Sad kad smo se opremili, u sledećem postu ćemo videti, kojim namirnicma raspolažemo.